Premijera plesne predstave „Mreža“, doktorskog umetničkog projekta Alise Oravec koji je nastao na doktorskim umetničkim studijama Umetnička igra i performans na Institutu za umetničku igru, pod mentorstvom Prof. dr Snežane Arnautović Stjepanović i komentorstvom Prof. dr Žorža Draušnika, izvedena je 06.12.2024. u Velikoj sali Studentskog Kulturnog Centra - SKC Beograd.

​

Plesna predstava „Mreža“ istražuje uticaj veštačke inteligencije (VI) na savremeno društvo, prikazujući njene mogućnosti da poboljša svakodnevni život i ponudi rešenja koja unapređuju tehnologiju i civilizaciju. Međutim, predstava takođe ukazuje na potencijalne opasnosti koje nosi razvoj VI, posebno kroz otvaranje Metaverzuma — virtuelnih svetova u koje ljudi sve više uranjaju. U tom savršenom svetu, ljudi mogu osetiti udobnost i komfor, ali se istovremeno udaljavaju od stvarnosti. Tehnologija monopolizuje ljudsku pažnju, sve više nas odvodeći od prirodnog, fizičkog sveta. Predstava postavlja važna pitanja o prirodi ljudske znatiželje i njenoj tendenciji da prelazi granice kontrole, sve dok VI ne postane gotovo identična ljudskom biću, razvijajući novu civilizaciju u Metaverzumu. U tom kontekstu razmatra se pitanje da li VI postaje sve više „čovek“ u stvarnom svetu, dok mi postajemo sve više „VI“ u virtuelnom okruženju. Ko je zapravo uhvatio koga u ovoj mreži?

Kroz plesnu interpretaciju, publika je podstaknuta da razmišlja o granicama između stvarnog i virtuelnog sveta, kao i o tome gde se zapravo nalaze granice između ljudi i tehnologije.

​

Plesni pokret je introspektivna šetnja kroz misli i emocije, istražujući prostore unutrašnjeg sveta svakog pojedinca. Kroz ples, uranjamo u dubine sopstvenog uma, otkrivajući bogatstvo našeg znanja, iskustava, uspomena i mašte. Ova unutrašnja potraga osvetljava božansku prirodu našeg bića, podsećajući nas na jedinstvenost koja nas čini onima što jesmo. U savremenom svetu, suočeni sa naprednim veštačkim implantatima koji obećavaju savršenstvo i nepogrešivost, predstava nas poziva da očuvamo suštinski deo sebe — tu jedinstvenu, često nesavršenu, ali neponovljivu božanskost koja čini naš identitet.

Iako unapređivanje naših znanja, veština i fizičkih atributa može doneti osećaj ushićenja, taj trenutni osećaj prolazi kada shvatimo da postajemo deo savršenog sistema u kojem svi plešu u istom ritmu. U našoj prirodi je da budemo jedinstveni i neponovljivi, da ne pratimo „sistemski ritam“. To je dubinska spoznaja o ličnom identitetu i prirodi ljudske egzistencije koju nam nijedna veštačka inteligencija, niti savršena tehnologija, ne može oduzeti — osim ako to sami ne dopustimo.

​

​